beats by dre cheap

2.5.1992

Dragi moj Juniore, vec sam opisivao taj maj 1992. Ja sam bio kod svoje drage na Grbavici, u zgradama odmah iza vodoprivrede. Culo se rokanje iz pravca Skenderije. Danas to rokanje povezujemo sa onim hrabrim vikicevcima, zapaljenim tramvajem i tenkom. Ulice su se ispraznile, a telefoni su jos radili. Ja sam se javio svojima, tata me je savjetovao da ostanem kod cure dok se "ne smiri". Sa prozora na 4. spratu smo vidjeli naoruzane grupice kako pretrcavaju ulicu Bratstva i Jedinstva, pa se brzo sakrivaju po ulazima, prolazima i garazama iza Vodoprivrede. Znao sam da neki nasi momci dezuraju u Ekonomskoj skoli, pricalo se vec da bi cetnici mogli doci iz pravca Vraca. Vrijeme je prolazilo, rokana je postajala samo jaca i jaca, i nista se nije smirivalo. A onda, jedan trenutak smiraja, otac moje djevojke mi savjetuje da ga iskoristim i trcim. Sletio sam niz stepenice, izletio iz ulaza, i odmah naletio na cetalje. Dvojica tipova, u onim izlizanim farmerkama starinskog kroja, sa vojnim cizmama, kalasima, i bradama od 5 dana. Nekako, odmah sam znao da su cetnici, ne pitaj me kako, valjda instinkt. Ko si? Sasa (neutralno ime - nadimak) Odakle si? Majka mi je iz Beograda (sa naglaskom, a nista nisam slagao) ... Kad si stigao? Nedavno!!! Bravo brate! Cuvaj se! Gdje si posao? Idem u "bazu"!!! Tamo me cekaju!!! Samo su odjurili preko ulice. Ja sam kao lud trcao preko mosta, moleci Boga da me Dr. Silajdzic vidi iz ekonomske, i kao u filmovima pokriva vatrom (tako sam ja zamisljao da se vodi rat). Niko nije pucao na mene!!! Na Pofalicima sam uletio u tramvaj. Ovaj nije ni krenuo, kada je nesto krnulo, strasno - nikada to tada nisam cuo nesto ni priblizno toliko jako. Minobacacka granata je roknula u zadnji dio tramvaja, sreca nikoga nije bilo u tamo. Otkinula je dio krova, a dim je bio odvratno opasan i smrdljiv. Izletio sam, zajedno sa vozacem i dvojicom drugih putnika i potrcao prema Ljubljanskoj Banci. U tom trenutku se cula zaglusujuca eksplozija. Mislio sam da je neka raketa pala pored mojih nogu, ali sam jos cvrsto stajao na tlu, a adrenalin je jurcao mojim venama. Avion je probio zvucni zid... Izbezumljen sam trcao pored radnji preko puta Elektorprivrede i uletio u narucije svome ocu koji me je posao traziti. Otrcali smo do kuce i sklonili se. Zvao sam djevojku, ali niko se nije javljao ... Na televiziji su se vrtili snimci rokane oko Skenderije, pregovora sa Kukanjcem ... poceo je haos, a logika je nespakovavsi se, napustila ovaj grad...

Pisma mome djetetu
http://mojaispovjest.blogger.ba
09/12/2005 09:41