beats by dre cheap

Drugi dan

Dragi moj Juniore, autobus je trebao doci u 6, a 4 sata poslije ja sam samljeven sjedio na kolodvoru koji ce zauvjek ostati najruznija tacka grada Zagreba. Prolazili su mnogi bjegunci iz Bosna, iz dijelova Hrvatske koji jos bili okupirani - uglavnom jad i bijeda. Sivi oblak iznad sivog grada nudio je sive osjecaje u meni. Onda se, oko 11 pojavio bus, a M. je pitala jesam li joj sta donio da jede. Bila je gladna, a ja sam bio bjedan. A opet sretan. I tek tada sam shvatio - ona mi je samo predstavljala teret. Sam bi mogao svasta i svugdje. Imao sam dovoljno novca da istog trena uzmem sobicu u hotelu, i sredim sve za odlazak u Tunis. Ali M. je bila moje tiho i neizreceno zavjestenje, obaveza osobe koja je odgovorna, osobe koja je jos uz to i zaljubljena. Znao sam da je preda mnom zadatak za koji nisam siguran da ga zelim izvrsiti... i pustio sam se, onako - mazohisticki kako samo ja znam, ili kako sam znao (dodje iz dupeta u glavu - dodje)... Ispricao sam joj sta se desilo sa njenom prijateljicom. Opet ju je zvala, ali je nije dobila. Ono sto me je najvise nerviralo je sto se M. ponasala kao da je bas sve rijeseno, kao da je sada sve bas onako kako treba da bude. Imamo nesto love (nikada joj nisam rekao koliko tacno imam para, bar ne do jednog trenutka kojega se stidim i nisam siguran da cu ga ispisati), ima kupiti alkohola, i ... sta ce nam vise. Ja sam se ljutio, smetalo mi je to, kada ne das pravi predznak stanju ili situaciji koju definise samo, i iskljucivo njen predznak, a ne kvantitet iza njega ... M. je bila neumoljiva, a ja sam ipak morao popustiti. I ja sam se pozelio svega, pa sta - mislio sam, jos samo danas. I tako, zovnemo mi jednu drugu njenu prijateljicu. Ta je dobro celjade, ali nemocna da nam ikako pomogne. I sama jadna. I odemo na rucak, skupi rucak. M. casti, sa svih svojih 150 DM koje ima uz sebe. Navodno, ima neki Mirko koji njenoj mami duguje 3000 od prije rata, pa ce nam on vec ovih dana to dati ... Poslije podne sam vec bio umoran, htio sam po stvari koje su ostale kod tatinih prijatelja. Znao sam da se ljudi sekiraju, jos samo fali da nazovu moje u Sarajevu i da im nesto napricaju. M. je zvala onu svoju svraku od prijateljice, koja se napokon javila i kazala da nema sada vremena da se vidi sa nama, ali da ce nas na Jelacica trgu docekati njen dragi - izvjesni Filip. Poznacemo ga po kapici ... Jebiga, velik je Jelacica trg, a mi trazimo apoteku, za koju znamo da se po novo-hrvatski ne kaze apoteka. Tako ja sviju pitam znaju li gdje je apotekarna (ljekarna) i svi me blijedo gledaju. Napokon, nalazimo apotekarnu, i zaista - tamo nas ceka odvratno ruzni i bubuljicavi hercegovac sa zagorskim akcentom, a iz Imotskog, koji se zove Filip, i uz to ima najodvratniju kapicu na kugli zemljaskoj. M. i Filip su odmah nasli zajednicki jezik, a ja sam kaskao za njima u pravcu nepoznatog kafica, koji je navodno bio Filipovo vlasnistvo. Kakav idiotluk... I dodjosmo do tog kafica. Tamo, par likova, izmedju ostalih - suvlasnik kafica - Dino Dvornik - nadrogiran i agresivan. Sere i sere, ne popusta M., koja mu se ocigledno svidja. Ja sam bijesan, nemocan, jadan. Gledam kako se nadrogirana zvijezda slepa mojoj ludoj M. u kaficu idota Filipa, u Zagrebu. Nemam gdje da spavam, M. ne razmislja o tome, jer je boli za sve osim za pive koje pije sa Dinom, a ja trcim da kupim neki oglasnik da vidim iznajmljuje li se sta jeftino. Primam sve kritike. Jesam bio shonja, jesam bio mlakonja. Tako sam se kalio, da bi danas svoj dragoj bio najbolji muz. Bar je ona, tvoja mama Juniore, imala neke koristi od moje muke. Naravno, nisam nasao nista jeftino. I ono sto je bilo privlacno je odbijeno od moj BiH (sarajevski) akcenat. Nije mi se dalo vise trositi ni onu telefonsku karticu. Sjeo sam za stol i cutao....

Pisma mome djetetu
http://mojaispovjest.blogger.ba
16/02/2006 15:55