beats by dre cheap

Posao

Posao mi dobro ide. To je mozda jedina stabilna, nekako apsolutna stvar u mome zivotu. Na pocetku je posao bio izlaz, onda postao zadovoljstvo, pa izazov, a sada je utociste. Kada ne znam sta bih sa ostatkom svoga zivota, vracam se poslu. Dani modeliranja su - uglavnom - iza mene. Sve manje ljudi treba 32-godisnju zenu, mada se ponekad zadesim na nekom snimanju (kao ove slike koje gledate). Ideja o internet castingu je vremenom postala prihvacena, dosta modnih agencija je u to uletilo, kao i mnogi agenti, fotografi, menageri. Ljudi su vremenom pojmili moc internata, globalizacije, svijet je postao nase predvorje, samo ako to mi zelimo. To se vremenom pretvorilo u nesto mnogo vise od originalne ideje, izlazu se on-line porfolia, modeli probavaju svoju srecu van sredine u kojoj zive, itd. Moja sreca u svemu tome je da sam uz sebe imala postene ljude i velike ribe, tako - da kada su investitori dosli u igru - nisam bila prevarena. Brzo sam ispala iz igre (nisam biznis persona) ali je izvor zarade ostao. Ideje su najvise prihvacene u Njemackoj i US (http://model.de/ ; http://www.model-wettbewerbe.de/ - primjeri kako to sada izgleda kada su preuzeli lovatori). Kao i svugdje, poslovni ljudi, lovatori su preuzeli igru, ja odavno nemam nista vise sa tim, ali se otvorilo mali milion nisha iz kojih imam zaradu. Cesto sam konsultant ili neka vrsta managera mladim djevojkama. Tu su i prednosti zivota u visoko razvijenoj zemlji, 401K i IRA (ulaganje u fondove), tako da se ne bojim za materijalnu egzistenciju. Na kraju, htjela to ili ne, nesto cu i nasljediti, i tata je dobro prosao u ovoj zemlji. Ovo pisem, zato sto razmisljam da mozda to i nije tako dobro kao sto nekima zvuci, jer da sam se vise morala boriti za materijalnu egzistenciju, manje bih pravila belaje, bila skromnija u vezi svog zivota i zelja koje imam, pa bih neke od mogucih sudbina lakse prihvatila. A tu se opet moram vratiti na ono - ipak smo mi kovaci svojih sudbina! Do sada, osim rata na koji nisam imala uticaja, sve posljedice - dobre ili lose - su rezultati mojih odluka. Moj posao i posvecenost njemu me je oblikovao. Na poslu sam (mozda) susta suprotnost nego u ostatku svojih aktivnosti. Odgovorna, detaljista, totalno predana cilju. Posao me je i ocuvao da ne poludim misleci na Davora, na ono sto on sada misli i cini. Ne mogu reci da je odustao od mene, ali je narednih mjeseci bio jako rezervisan. Nije spominjao mogucnost dolaska u US, sve manje smo razmijenjivali njeznosti preko poste ili telefona. Cak mi vise nije ni postavljao pitanja tipa - "da li ti znas sta hoces od sebe i za sebe...". Plasilo me da ON zna sta on NECE - mene. Kazala mu da ga volim, da je vrijeme da nadjemo soluciju za nas, za nasu ljubav, da cu uciniti sve. Nisam bas bila sigurna da bih BAS SVE ucinila, ali sam to morala izreci. Jebiga, postarala sam se, postala ters, ocekivala da ON ucini neki korak, ima me na pladnju. Na kraju krajeva, ja sam ona koja je nosila prsten u Pariz i bacila isti ... Onda sam se i razbolila ... Bio je oktobar prosle godine.

Pisma mome djetetu
http://mojaispovjest.blogger.ba
22/08/2005 10:32