beats by dre cheap

Pasjaluk 2

Dragi Juniore, bio je januar '93. Na zapadnom gradskom ratistu, po procjeni neprijateljskog komandanta je bila tacka najlakseg ulaska motorizovanih cetalja u grad. To je znacilo svakodnevne ofanzive - pocelo je od Otesa, pa Azica, Charapare, Karitasa, i ... sta ti ja znam, jebo selendru ... Meni je svaki dan bio isti. U paklu su dani jednolicni - strasni. Imas 22 godine, zivot i nema bas neku buducnost, o cemu da mastas uvece kad legnes u krevet (scucuris se u rovu)? O zavrsetku skolovanja? Nalazenju perfektnog posla? Osnivanju porodice? Jok, razmisljas o tome koliko cigareta imas za sutra, sta te najvise boli, sta te sve boli, sta je novo pocelo da boli, da li je nesto prestalo da boli? Jedno vece, kao i svako drugo, doveli su hiljade ljudi sa radne obaveze da kopaju transeje. Linija je po ko zna koji put bila probijena, pa je valjalo utvrditi 142-gu liniju odbrane. Naizgled sigurna lokacija, ako u paklu ima nesto takvo. Nedaleko od hladnjace, kraj konjusnice - ako to nekome nesto znaci.... Bilo je to sumorno mjesto (kao da je bilo vedrih mjesta). Toksicni miris zobi, koja je danima sporo tinjala u zapaljenim stajama, se uvlacio pod kozu. Zemlja je bila vlazna i hladna, tvrda za kopanje na prvih dvadesetak centimetara. Kako je to bio dio kompleksa klaonice, kopaci su nalazili hiljade kostiju zivotinja koje smo jeli u poslednjih 20-tak godina prije rata. Za informaciju - nasli smo gomile konjskih kostiju, posebno lobanja. Poprilicno daleko od neprijatelja, zaklonjeni konjusnicom kroz koju, ispred koje, iza koje, i pored koje je trabalo kopati transee, kopaci su se upustili u rad. Ja sam im rekao da ne rade na sat, vec na ucinak. Transea se mora prokopati, dokle god to trajalo... Ne mogu reci da sam bio iskusan ratnik, ali eto ... na tom terenu sam imao vise iskustva od ostalih civila koji su kopali, pa sam im savjetovao da brzo, JAKO BRZO, kopaju dok se ne uvale 60-70 centi ispod zemlje, simultano na vise mjesta. Onda mogu dubiti rupe i kopati iz dubine. Grudobrani zemljinog nasipa ce ih zastiti od snajpera, pamova i patova koji su vrebali sa one strane ravnice ... jer, konjusnica je usamljeni objekat na sred ravnice ... Ja sam usao u konjusnicu, napipao u jednom dzepu jakne naprevljene od deke par cenja istrulog bijelog luka, a u drugom tri komada onog friskog vijetnamskog keksa. Obrok i cigareta, vjeruj mi Juniore, i sada se toga sjecam, kako je samo slasno bilo ... Zima me je natjerala da izadjem i da se pridruzim kopacima, valjalo se zagrijati. Pokoji rafal se cuo u daljini, ponoc je vec prosla, i nadao sam se da i cetalji spavaju. Neki lola je izasao iz transea i lagano dimio cigaretu okrenut ka neprijatelju, kao da se cudi da je uopste rat. Prvi metak mu je, mislim prosao kroz pantalone. Ostali su u njemu napravili desetine rupa. Nevjerovatno je apsurdno ljudsko tijelo koje uzastopno pogadjaju metci tokom dvije sekunde. Kao da ga nevidljive zice apstraktno pokrecu. Onda je pocelo rokanje pamom, lagano, mezecenje ... Derao sam se kao pivara. Svi u transe, svi dole!!! Iznenadjeni, ljudi su imali svakojake komentare, najcesce one - uprljacu se!!! Kakva glupost, svi smo bili prljavi kao krmad... Ali, covjek je cudna sorta... Ocekivao sam minobacace, ali su me iznenadili. Valjda nisu htjeli da bude artiljerce, veze nemam. Mezetili su nas pola sata, i vise. Par ogrebotina, vise od kamenja i rasprskavajucih metaka nego od direktnih pogodaka, a onda - bum, covjeka do mene, starog nekih 50 godina je bubnulo ravno u prsa. Sa desne strane. Samo je jeknuo i umirio se na dnu trnsea... Opipao sam mu puls, bio je ziv. Onesvjestio se od bola. Uzeo sam cuturu i poprskao mu lice, dosao je sebi. Krkljao je dok je govorio - "ooooj, kuku meni, umrijecu". Pridigao sam ga uz bok transea i poceo da otkopcavam jaknu. Cima sam mu desnu ruku malo povukao, istog trena je pao u nesvjest. Opet sam ga dozvao sebi, opet ista stvar ... Metak je slomio lopaticu ... bol je bila stravicna ... Uzeo sam noz i poceo da mu rezem odjecu. Odjednom, jedan od njegovih jarana (svi oni su bili raja iz istog kolektiva - radna obaveza) je skocio na mene, trgao mi noz iz ruke govoreci kako je ovaj siromasan i kako mu ne smijem unistavati odjecu. Tu su se i drugi sjatili kao kopci i zapocela je nestvarna i luda prepirka oko toga treba li mu ili ne sjeci odjecu ... a covjek je umirao pred nama ... Na kraju sam im rekao da cu sjeci po savovima, da se moze zakrpiti. Morao sam, ubili bi me. Cak su mi i pusku uzeli (ostavio sam je budala pored sebe). Masovna histerija je bila nesto izvan moje kontrole. A onaj jadnik je samo kukao. Ucili su nas kako je u tim trenutcima, ako je ranjenik svjestan, vazan i psiholoski efekat, da ga utjesis da nije strasno.... To sam i ponavljao, ali ovaj je samo govorio - "kuku meni, ostace djeca sama, zena sama, kuku meni ... umrijecu". Predavao se pred mojim ocima a ja sam kao snajder iz pakla pazljivo, po savovima, rezao njegovu odjecu. Kad sam primjetio da mu se oci prevrcu, a tek sam dosao do drugog dzempera, pstala je jos kosulja i potkosulja, vidio sam da je na izmaku. Bez milosti sam mu zadigao obje (zajedno sa desnom rukom). Lijepo se culo krckanje slomljenih koscica. Ali taj zvuk me nije uplasio. Onaj drugi je bio puno strasniji. Zvuk piskavog vazduha koji izlazi iz pluca. Dekompresija je bila pri kraju. Uzeo sam zavoj, ugurao ga u rupu, pitao sam se izlazi li i kroz onu na ledjima, stavio prvi zavoj a preko njega zaljepio ambalazu od nepropusnog platna. Trebalo ga je hitno odvesti u sanitet, ali kako ... Cheto kao da je znao sta se desava (sad kad razmislim mozda je i znao) je osuo po nama iz sve snage. Nista ispod 12.7 mm!!! Konj jedan konjski... Nismo imali nosila, cak ni neku deku, nista. Niko nije smio da izviri, nisam imao motorole, a sljedeca grupa kopaca je bila daleko, eto ti trece linije... Istracao sam kao iz katapulta ispaljen i zaletio se prema toj grupi, cheto me nije vidio ... Ni oni nisu imali ni deku ni nosila, ali su imali motorolu. Zvali smo i dozivali, ali su nas samo saltali sa jednog kanala na drugi, sa jedne adrese na drugu ... Na kraju, moj suborac koji je vodio drugu grupu i ja smo se vratili da pokusamo na rukama da ga odnesemo ... bio je jos ziv, jedva ... nesvjestan ... U to smo culi zvuk motora. Kombi ... izletio sam i zaustavio ga, iako je po mrklom mraku vozio sto na sat. Jedva sam ziv ostao. Neki Jukin, ili Kruskin, ne znam vise ... nosio je vrece pjeska na liniju ... i onda prepirka, da li je vazniji zivot nekog civila kopaca koji se svakako oslobodio vojne obaveze ili vrece za borce ... idiotluk ... Moj kundak u njegovim zvaljama, njegovi zubi po tlu ... obojicu smo ih strpali u kombi ... Kopac je umro, u kombiju. Onaj drugi je krazav ... Kopac se nije borio, nije ga uzeo pasjaluk ... Onaj drugi je krazav ...

Pisma mome djetetu
http://mojaispovjest.blogger.ba
03/11/2005 11:17