beats by dre cheap

Tajne I

Dragi moj Juniore, vrijeme je da sa tobom podijelim jednu tajnu. Ja sam se trudio da nikada nemam tajni, jer one samo opterecuju savjest, ali nekada u zivotu dodjes u situaciju da moras da biras izmedju dva zla. Ponekad, samo ponekad je, izbor da imas tajnu bolji od u tom trenutku date alternative ... Kako sam napomenuo, a o tome cu kasnije nasiroko, 1996 sam otisao u Ameriku. Ubrzo nakon dolaska sam se upisao na koledz. Kad god sam imao vremena, isao sam u biblioteku i citao o teoriji relativnosti i kvantnoj mehanici. To su suvise apstraktne oblasti da bi ovdje o njima tupio, ali moram napomenuti da osoba mora imati jako otvoren um da prihvati koncepte ovih disciplina. Ukljucio sam se i u neke internet forume na kojima se raspravljalo o toj tematici koja me je zanimala. Cesta pod-tema nam je bila putovanje kroz prostor-vrijeme i postojanje drugih vrsta van naseg sistema. Ubrzo sam dobio poziv da im se, u zivo, pridruzim na jednoj seansi. Pristao sam. Bila mi je cast, kao amateru, da budem pozvan od nekih od najvecih strucnjaka koji su radili za JPL (glavna nasina laboratorija) u Pasadeni. Bio sam impresioniran, ne njihovim znanjem, vec informacijama koje su podijelili sa mnom za tih prvih dva sata naseg druzenja. Ukratko, saznao sam da jako puno novih tehnologija, koje su usput budi receno Ameriku lansirali u tehnolosku velesilu, ne potice sa ove planete. Jos vise me je zabezeknula cinjenica da je vec odavno uspostavljenja komunikacija sa vanzemaljskim izvorom informacija, koji je davao iste na kasicice. Zacudjujuce je bilo cuti kako je taj "vanzemaljac" ustvari neka vrsta robota-komjutera, tj. bili su sigurni da ne komuniciraju sa nekim oblikom celijskog zivota, vec sa rukotvorinom druge civilizacije. Mantalo mi se u glavi od informacija koje sam dobio od eminentnih strucnjaka. Jos vise me je bunila cinjenica da su bas sa mnom sve to podijelili. Bio sam siguran da ce me neko upucati iza prvog coska. Ali nije bilo tako. Nakon desetak dana su me opet kontaktirali i pozvali na sastanak, ovaj put u Pasadeni. Nisam mogao vjerovati da cu uci u JPL (Jet Propulsion Laboratry), ali eto desilo se i to bez ikakvih pomempeznih stvari. Jednostavno me jedan covjek sacekao na ulazu i uveo, tek tako ... Tu su mi saopstili razlog zasto su me uvukli u svoje drustvo i svoje tajne. Trabali su im mladi ljudi, zainteresovani za nauku, ali sa sirinom pogleda i nekim iskustvima. Nije bilo vazno formalno obrazovanje, znanje posebnih disciplina. Oni imaju sve resurse koji su im potrebni, to je sve sto cu reci. Npr. ja sam mogao mirno pristupiti problemu ciju tehnicku pozadinu nisam mogao ni poceti razumjeti. Imao bih uz sebe najbolje matematicare, fizicare, filozofe, eksperte filozofije, bilologije, medicine - bilo je samo bitno da svaku ideju koja mi padne na pamet pretvorim u prakticno istrazivanje. Cilj je bio jedan, zapanjujuci, grozan, uzbudljiv... Vanzemaljci, ili radije receno, njihovi bioloski izumi koji su "zemaljski" su infiltrirani u ljudsku rasu. Isti su kao i mi, potpuno isti. Treba naci nacina da se prepoznaju, lociraju, da im se pridje, dobiju od njih informacije, i da se uniste. Imas sve na raspolaganju.... O pojedinim pricama necu pripovjedati, ne smijem, bar ne ovdje. Bilo je ludo, prvenstveno za um, a onda i za tijelo. Na kraju sam im pao u ruke. Ispostavilo se da je moj sef jedan od njih. Odveli su me daleko, daleko ... ali o tome vise kasnije ...

Pisma mome djetetu
http://mojaispovjest.blogger.ba
03/11/2005 12:07